Skobalj
Skobalj, škobalj, podust, jatnik, šljivar, a ima još puno narodnih imena, najbrojnija je riba u našim rijekama. Naseljava sve regione, počev od nizijskih pa do pastrmskih voda, ali su naj brojniji u regionu mrene. Tjelo mu je duguljasto, malo spljošteno, leđa tamno zelena, a bokovi i trbuh srebrnasto bjeli. Gornja vilica mu je hrskavičava i nešto izdužena u odnosu na donju, pa otud u mnogim krajevima narodno ime – podust.
Mrijesti se u aprilu i maju, naraste, ali rjetko i do 2 kilograma. Dok je mlad (skobalj sprudaš), hrani se planktonima, a kasnije algama, sitnim vodenim životinjicama i ikrom drugih riba. Može da živi u stajaćim vodama ali ih nevoli. Skobalj je jatna riba koja se uvjek drži dna izuzev u sparnim ljetnjim danima kada izlazi na površinu vode. Najbolja mjesta za lov skobalja su tamo gdje se brzina toka smanjuje, a dubina naglo povećava.
Što je tok vode ravnomjerniji i pravilniji to je bolje mjesto za lov ove ribe. Sezona lova na skobalja počinje krajem maja i traje do polovine oktobra. U to vrjeme skobalj naj aktivnije grize, ali ga sa nešto manje uspjeha love tokom cjele godine. Intenzivno napada mamce dva sata po izlasku sunca pa do 11 časova. Tada se zasiti i hrana ga ne zanima sve do popodne između 15 i 16 časova. Onda ponovo počinje da grize, ali slabije nego prije podne. Ima i ovde izuzetaka što zavisi od niza okolnosti, jer u ribolovu uopšte ne postoje neka čvrsta pravila po kojima čovek može sa apsolutnom sigurnošću da utvrdi u koje vreme riba najbolje „radi“. Kod skobalja je, međutim, sigurno da je on dnevna riba i da će se rjetko koji ribolovac pohvaliti da ga je ulovio noću.
Mamac uzima nežno, čak – lukavo. Veoma je oprezan u tim prilikama, ali ponekad, kada mu naiđe dan, onda mamac napada kao pomahnitao. Iako mu meso po kvalitetu pripada poslednjoj kategoriji, jer pomalo gorči, a i puno je sitnih oštrih kostiju, skobalj se uvrstio u red sportskih riba, pa je sve više onih koje lov na ovu ribu privlači. Pretpostavljam da je to uzrokovala njegova brojnost i otpornost na zagađene vode, a time i činjenica da dobro verziran „skobljaš“ gotovo da se ne može vratiti kući bez ribe. Za skobalja treba dobro ovladati veštinom lova da bi se postigao uspjeh, a neophodni su i izvanredni refleksi. Inače, bez prihranjivanja nema rezultata. U tu svrhu se koristi dobro raskvašek i izgnječen beli hljeb, kuhana zrna heljde pomešana sa glinom i zamašćena uljem konoplje ili lana. Neki u ovu smjesu dodaju isitnjene gliste. Može da se koristi i kuhana pšenica, ali su mravlja jaja, ili lopte od hljeba u čiju je sredinu ubačen kamen (da ih voda ne nosi) za sada najbolja sredstva za mamljenje. Lopte od skvašenog i tvrdo umešenog hljeba pomešanog sa crvićima najbolja je primama za skobalja, mada prihranjivanje kuhanom pšenicom takođe nije za potcenjivanje, posebno na tekućim i brzim vodama. Različiti su i načini postavljanja crvića na udicu. Za sitniju ribu jedan, najviše dva crvića, za krupniju tri ili više u grozdu. Osnovno je da bar jedan od namontiranih crvića bude što više živ, da pokretima mami ribu. Čim ugine valja ga zamjeniti, ali i druge iz kojih je iscurela proteinska tečnost i ostala samo „futrola“. Skobalja ne treba očekivati na udicu kada se „valja“, jer tada struže vodeno bilje sa kamenja, pa drugu hranu osim toga - ne uzima. Love ga dubinski na čekanje, ali češće i uspešnije plovkom za „vožnju“. Debljina najlon konca treba da je od 0.10 do 0.20 milimetara, a udice od 10-8, na koje se sredina hljeba stavlja dronjavo (ne kao valjčić). Mamci: sredina bjelog hljeba, delićibelih dudinja, usoljena ikra krupnijih riba, mesni crvići, tjesto, komadići crvene gliste i kuhana pšenica.
škobalj
